Женидба Вилић Усеина 0001    Или грми, ил’ се земља тресе, 0002    или бије море у брегове, 0003    ил’ пуцају на Задру топови? 0004    Нити грми, нит се земља тресе, 0005    нит удара море у брегове, 0006    већ пуцају на Задру топови. 0007    Шенлук чини од Задарја бане, 0008    јер се у њег љуба породила 0009    посли пуни дванаест година. 0010    Она роди лудо чедо младо, 0011    чедо младо, има женску главу. 0012    Од милости чудно име дије, 0013    од милости Ружица ђевица. 0014    Појде мати младо чедо ранит, 0015    мало вакта три године дана, 0016    док цурица ногом проходала. 0017    Затим храни до седам година, 0018    док цурици косу одгојила, 0019    оплете јој девет плетеница 0020    од петеро и од деветеро. 0021    Опет храни ћерцу јединицу 0022    мало вакта до дванаест година. 0023    Кад цурици дванест годин било, 0024    бабо јој је кавез начинио, 0025    у кавезу шест година расла. 0026    Кад цурици осамнаест љета било, 0027    бабо сијде у градску чаршију 0028    до дућана терзибаше Виде, 0029    па дјевојци среза одијело 0030    све од свиле (и) од сухог злата. 0031    Кад одјело зготовљено било, 0032    носи њега на бијелу кулу, 0033    па га даје вјереници љуби: 0034    „Иди, љубо, у одају Ружи, 0035    те накити лијепу дјевојку.” 0036    Оде љуба китит јединицу, 0037    понајприја с гаћама од свиле. 0038    Ја какве су, пусте не остале, 0039    постављене вуком и бауком, 0040    ногавице куном и лисицом, 0041    свитњак јим је куна из водице, 0042    куд се стеже да се не притеже, 0043    а по њему три фистана златна: 0044    један зелен до зелене траве, 0045    други црвен од свиле црвене, 0046    трећи маве да с јунаци маме. 0047    А по срцу три ћемера златна: 0048    што најдољњи бјеше у дјевојке, 0049    улентрала брке од јунака, 0050    пали брци по бедри дјевојци. 0051    На плећима три јелека златна, 0052    на глави јој фино-фесић мали, 0053    на прсима три златна гердана, 0054    један бијел од бисера бјела, 0055    други јој је од црвен мерџана, 0056    а трећи је од жути дуката: 0057    седам низа по стотину рушпа. 0058    Кад се млада цура накитила, 0059    дала нама на четири стране, 0060    просе цуру млоге муштерије: 0061    с мора, побро, тридест капетана, 0062    а са суха тридест генерала 0063    и задарска сва редом господа. 0064    Састаде се стотин муштерија 0065    у конаку задарскога бана. 0066    Они пише недељицу дана. 0067    Кад девето јутро освануло, 0068    онда рече Гавран-капетане: 0069    „А бога ти, од Задарја бане, 0070    што не удаш лијепу дјевојку? 0071    Што си имо јечма и сијена, 0072    све су наши коњи потрошили, 0073    што си имо црвенога вина, 0074    све попише младе муштерије. 0075    Хајд’ донеси седефли тефсију 0076    да бацамо бурме и прстење, 0077    па ји’ носи лијепој дјевојци, 0078    нека бира кога њојзи драго!” 0079    Бан донесе седефли тевсију, 0080    сваки баца бурме и прстење, 0081    Гавран баца ноже и анџаре. 0082    Тад однесе од Задарја бане, 0083    тад однесе бурме и прстење 0084    те ји метну пред лијепу дјевојку, 0085    па је бане кћери говорио: 0086    „Бирај, кћери, кога теби драго: 0087    или хоћеш с мора капетана, 0088    ил’ са суха млада генерала, 0089    или, кћери, Гавран-капетана? 0090    Ако појдеш Гавран-капетану, 0091    ваља т’ прати крваве хаљине, 0092    драга кћери, сваке недељице, 0093    тад кад Гавран из Турћије дојде 0094    па донесе са Турчина главу, 0095    ја доведе роба јал’ робињу.” 0096    Онда шћерца њему говорила: 0097    „Мили бабо, од Задарја бане, 0098    борами ти ниједнога нећу.” 0099    Говори јој од Задарја бане: 0100    „Ја гдје ли си момка загледала?” 0101    Цура шути, ништа не говори. 0102    Опет јој (је) бабо говорио: 0103    „Кажи мени, моја кћери драга, 0104    гдје си млада момка одабрала, 0105    ништа теби учинити нећу.” 0106    Онда њему ћерца говорила: 0107    „О мој бабо, од Задарја бане, 0108    да ја знадем да си вире тврде, 0109    бели би ти Ружа казивала.” 0110    Онда њојзи бабо проговара: 0111    „Казуј, ћери, имена ти твога.” 0112    Тада њему цура казивала: 0113    „О мој бабо, од Задарја бане, 0114    ја сам себи момка загледала 0115    у Турћији, у ески Крајини, 0116    по имену Вилић Усеина. 0117    Ево пуних седам годин дана, 0118    како сам се с њиме загледала.” 0119    Кад то чуо од Задарја бане, 0120    скочи одмах на ноге лагане, 0121    па он сајде у бијелу кулу, 0122    гдјено сједе младе муштерије. 0123    Онда њима тихо говорио: 0124    „Цура неће момка ниједнога. 0125    Није л’ мајка родила јунака, 0126    јал’ сестрица брата одгојила, 0127    да сакупи стотину јунака, 0128    па да сијде у Јадик-планину 0129    до несретне студене пећине? 0130    Ја би ситну књигу начинио 0131    од Ружице ћерце јединице, 0132    да јој појде Вилић Усеине 0133    до нашега Задра широкога, 0134    не би л’ њега жива уфатили, 0135    јал’ његову са рамена главу. 0136    Кој’ то јунак учинио буде, 0137    његова је Ружица дјевојка.” 0138    Кад то чуло стотин муштерија, 0139    сваки мрке обисио брке, 0140    па гледају у своја криоца, 0141    љута кажу Вилић Усеина 0142    гдје с’ умире и крвца прољева 0143    и брза му пехливан дората. 0144    Ал’ завика Гавран-капетане: 0145    „Пиши књигу, од Задарја бане, 0146    ја ћу сићи у Јадик-планину.” 0147    Онда бане књигу прифатио 0148    и овако писати почео 0149    од Ружице, лијепе дјевојке: 0150    »Ђе с’, Турчине, Вилић Усеине, 0151    јал’ не чујеш, јал’ абера нејмаш, 0152    да је мене бабо поклонио 0153    млад јунаку, Гавран-капетану? 0154    Водиће ме до недељу дана. 0155    Камо вјера, она те убила, 0156    да ме младу оставити нећеш?” 0157    То изрече па књигу затвори 0158    те је даде пошти Латинину. 0159    Оде књига од Задарја широка 0160    и ш њом оде Гавран-капетане 0161    и са њиме стотину јунака. 0162    Сијде Гавран у Јадик-планину, 0163    по лужини покрио дружину, 0164    оде пошта на ески Крајину. 0165    Када дојде под Вилића кулу, 0166    у пол ноћи, у седам сахати, 0167    закуца му алком на капији. 0168    Алка тешка а гвоздена врата. 0169    То зачуо Вилић Усеине, 0170    па он сијде на мермер-авлију, 0171    отворио гвоздену капију, 0172    док унутра пошта Латинине. 0173    Њему пошта бога нафалио, 0174    а Вилић му љепше прифатио, 0175    па му даде књигу шаровиту. 0176    Кад је Вилић књигу угледао, 0177    даде њему три жута дуката: 0178    „На, Латинче, па се напиј вина.” 0179    Онда оде у подрум дорату, 0180    код дората запалио свјећу, 0181    поче гледат шта му књига каже. 0182    Кад видио шта му књига каже, 0183    онда Вилић тихо говорио: 0184    „Задарчићу, у Задарју бане, 0185    чудну ти си хинлу учинио, 0186    искушао лијепу дјевојку, 0187    па спремио Гавран-капетана 0188    у планину ш четом убојитом. 0189    Знадеш, болан, од Задарја бане, 0190    да ће поћи Вилић Усеине. 0191    Ја сам имо девет браће моје, 0192    све девет ји Гавран погубио, 0193    нек и мене десетога смакне.” 0194    То изрече, на ноге скочио, 0195    па опреми косата дората, 0196    изведе га на мермер-авлију, 0197    па је њему тихо говорио: 0198    „Мој дорате, прво добро моје, 0199    немој цикнут на мермер-авлији, 0200    да не чује остарила мајка.” 0201    Онда оде на бијелу кулу, 0202    на се метну ајдучко одјело, 0203    те припаса свијетло оружје, 0204    онда сијде низ бијелу кулу. 0205    Кад он дојде дори на авлију, 0206    „Алах”, рече, посједе дората, 0207    окрену га из мермер-авлије, 0208    одагна га пољем широкијем, 0209    нека језди како му је драго. 0210    Мисли сада у Задарју бане, 0211    да за хинлу нико и не знаде. 0212    То зачула цурина момкиња, 0213    па одлети Ружи у кавезе: 0214    „О Ружице, моја госпојице, 0215    јере смаче на вјери Турчина?” 0216    Говори јој Ружица дјевојка: 0217    „Како, бона, моја послушкињо?” 0218    „Како није, моја госпојице, 0219    кад те бабо бане искушао 0220    да с’ Вилићу вјеру положила, 0221    да га млада преварити нећеш, 0222    бан спремио Гавран-капетана 0223    у Јадику су стотину друга 0224    и од тебе књигу отпремио 0225    на Турчина Вилић Усеина, 0226    да он сијде Задру широкоме, 0227    а по тебе, мила госпојице.” 0228    Тад зацвили Ружица дјевојка: 0229    „Што ћу сада од живота свога?” 0230    Говори јој млада послушкиња: 0231    „Ој бога ти, мила госпојице, 0232    пиши књигу његвим побратимом, 0233    побратимом: Муји и Алији, 0234    да му не даду низ планину саму, 0235    јер ће јунак изгубити главу.” 0236    Тад дјевојка књигу прифатила, 0237    па набраја како она знаде: 0238    „Богом брате, Мујо и Алиле, 0239    не пушћите агу низ планину, 0240    јер ће јунак изгубити главу. 0241    Чека њега Гавран-капетане 0242    у Јадику су стотину друга.” 0243    Даде књигу хитром књигоноши, 0244    књигоноша књигу прифатио, 0245    оде књига у Кладушу равну. 0246    У најљепша доба долазила, 0247    кад је зора од сабаха била. 0248    Онда кучи млади књигоноша, 0249    онда кучи алком на капију. 0250    У то доба Алил код бунара, 0251    на се турски авдест узимао. 0252    Он полети на авлинска врата 0253    и отвори канат од авлије. 0254    „Добро јутро”, књигоноша виче, 0255    а Алил му боље одвикује: 0256    „Бог ти дао, незнана делијо.” 0257    Књигоноша књигу му додаде, 0258    Алил њему жуту мађжарију: 0259    „На то теби, млади књигоноша, 0260    куп’ опанке и напиј се вина.” 0261    Онда Алил на кулу изијде, 0262    па је брату књигу уручио. 0263    Мујо му је књигу прифатио, 0264    поче гледат што му књига каже. 0265    Ја кад види шта му књига каже, 0266    крвавијем оком привалио 0267    на Алила, брата рођенога: 0268    „Лет’, Алиле, у подрум Ђогату, 0269    па појаши Ђогу од мејдана! 0270    Одмах лети до Вилића куле, 0271    не дај побри саму уз планину!” 0272    У Алила поговора нејма. 0273    Он посједе Ђогу од мејдана, 0274    па одлети роснијем ливадам 0275    а до куле Вилић Усеина. 0276    Кад он дојде кули и авлији, 0277    на авлији стара мајка цвили, 0278    цвилећ она сину набрајала: 0279    „Гдје ћеш, сине, главу изгубити 0280    и гдје ли ћеш богаз завалити? 0281    У невакат ти с’ отишо, сине!” 0282    Њојзи Алил „селамалик” викну, 0283    а сједа му тихо одвикује: 0284    „Мој Алиле, хајра нејмаде, 0285    док сам свога сина изгубила.” 0286    Питао је млађани Алиле: 0287    „Моја нено, куд је отишао?” 0288    „Богме не знам, Мујагин Алиле.” 0289    Кад то чуо Мујагин Алиле, 0290    на дизгину коња осврнуо, 0291    па одлети уз росне ливаде. 0292    Кад под кулу дотјера Ђогата, 0293    са пенџера подвикно га Мујо: 0294    „Мој Алиле, брате од матере, 0295    је л’ код куле мили побратиме?” 0296    Одговара Мујагин Алиле: 0297    „Нејма побре код бијеле куле, 0298    он је синоћ на пут отишао.” 0299    Тада Мујо вјерну љубу викну: 0300    „Лети, љубо, на ћемере кули, 0301    па опали шибу и прангију, 0302    нека иде абер низ Кладушу, 0303    да се купе млади Кладушани, 0304    па ћеш узет барјак са чивије, 0305    те га развиј под бијелом кулом.” 0306    У љубе му поговора нејма, 0307    све учини што јој Мујо каза. 0308    Онда Мујо сестри говорио: 0309    „О Хајкуно, мила сестро моја, 0310    опреми нам Ђогу и Малина.” 0311    Кад су коњи опремљени били, 0312    изводи ји на мермер-авлију. 0313    Онда Мујо милу мајку викну: 0314    „Сијди, мајко, под бијелу кулу, 0315    окрећи ми младе Кладушане 0316    уз Јадику, високу планину! 0317    Досад нам је побро погинуо.” 0318    То изрече, коње посједоше, 0319    из авлије коње ишћераше, 0320    погледаше низ росне ливаде, 0321    кад ето ти Танковић Османа 0322    и за њиме тридест Кладушана. 0323    Осман трче а из грла виче: 0324    „Што је, Мујо, ако бога знадеш, 0325    јесу л’, брате, удрили ајдуци, 0326    јесу л’, теби кулу поробили?” 0327    А Мујо му тихо говорио: 0328    „Дижи, брате, хрпу и јунаке, 0329    јер је нама побро погинуо, 0330    мили побро, Вилић Усеине.” 0331    Осман диже хрпу и барјака, 0332    па одоше пољем широкијем. 0333    Кад су били под Јадик-планином, 0334    под богазом, под несретним кланцом, 0335    први Мујо јаше на Ђогату. 0336    Ђого неће у богазе кланце: 0337    ушим стриже а зубима гризе, 0338    гребе ногом десном и лијевом. 0339    Онда му је Мујо говорио: 0340    „Давор, Ђого, моје прво добро, 0341    јал’ с’ богази крвљу поливени, 0342    јал’ по њима попали ајдуци?” 0343    На дизгину натјера Ђогата, 0344    добар Ђогат скочи у богазе, 0345    копите му у крв удариле, 0346    туде лежи неколико трупа, 0347    ни на једном главе не имаде. 0348    Тад Алиле одјаха Малина 0349    да преврће леше по планини: 0350    исприврта једног за другијем, 0351    али леша побратима нејма. 0352    Уз вас богаз коње изгонили, 0353    нигдје леша побратима нејма. 0354    На Јадику они излазили, 0355    на Јадику, на Дугу пољану, 0356    и ту мртви неколико трупа, 0357    међу нима дорат побратима, 0358    добар дорат Вилић Усеина. 0359    Онда Мујо викну са Ђогата: 0360    „Давор, доро, моје добро љуто, 0361    међер нам је побро погинуо?!” 0362    Онда Мујо одјаха Ђогата, 0363    оде ходат и Ђогата водат, 0364    а и грозне сузице прољеват. 0365    За њим стижу млади Крајишници, 0366    а најпошље ускок Раде мали. 0367    Раде Муји тихо говорио: 0368    „Кад си стихо плашити дружину, 0369    што нијеси у кули сједио, 0370    па чувао љубу и бешику?” 0371    Њему Мујо тихо говорио: 0372    „Пројди ме се, побратиме Радо, 0373    побру су нам жива уфатили.” 0374    „Борм ако ће, кладушки срдаре, 0375    барем ћеш га мушки осветити.” 0376    „Како, Раде, ако бога знадеш?” 0377    „Сутра ј’, Мујо, цвјетница недјеља, 0378    сутра ћ’ сићи задарска господа 0379    до зелена Поповића луга 0380    и бијеле Мандушића цркве. 0381    Туде мореш побру осветити.” 0382    „Пројди ме се, побратиме Раде, 0383    када не знам пута низ Крајину, 0384    низ несретне још дренове кланце.” 0385    На то рече ускок Радојица: 0386    „Ево, Мујо, вјешта калауза, 0387    провешћу те куда годир хоћеш, 0388    па сад хајде само ако хоћеш.” 0389    Тад подвикну Мујо са Кладуше: 0390    „Бре аферим драги побратиме!” 0391    Отоле се (на) ноге скочише, 0392    па одоше низ дренове кланце. 0393    Док дојдоше лугу Поповића, 0394    зора их је саба ударила. 0395    По лужини покрише дружину, 0396    док јим жарко сунце угријало. 0397    Тад се попе кладушки срдаре, 0398    тад се попе јели у врхове, 0399    па он сједе у јелове гране 0400    и потеже срчали дурбина, 0401    па окрену Задру на чаршију, 0402    сеир чинећ по Задарју куле. 0403    Кад је граду дурбин окренуо, 0404    тад се градска отворише врата, 0405    а на врата задарска господа, 0406    а за њима силна Нимадија, 0407    покрај њиа Латинке дјевојке, 0408    напошљетку од Задарја бане, 0409    здесна њега Гавран-капетане, 0410    а уз њега Вилић Усеине, 0411    свезане му пребијеле руке, 0412    воде њега цркви манастиру, 0413    да га тамо пред црквом објесе. 0414    Најстраг иде Ружица дјевојка 0415    и са њоме дванест дјевојака, 0416    кад објесе Вилић Усеина, 0417    да му мртву коло заокрену. 0418    Како ј’ мати Ружу накитила 0419    све на јаде Вилић Усеина. 0420    Онда њему Ружа говорила: 0421    „О Вилићу, дико од јунака, 0422    је л’ ти жао жалосна ти мајка, 0423    што ме младу ни пољубит нећеш?” 0424    Вилић јој је тихо говорио: 0425    „Јест ми жао и прижао, драга, 0426    што те младу ни пољубит нећу, 0427    ал’ ми жалост ништа не помаже.” 0428    Дјевојка му на то говорила: 0429    „Ајд’, што бог да, Вилић Усеине!” 0430    Тада Вилић још Гаврана виче: 0431    „Ој Гавране, силан капетане, 0432    је ли изум једну запјевати, 0433    јоштер једну, па више ниједну?” 0434    Па запјева танко и високо: 0435    „Жарко сунце, нависоку ти си, 0436    брате Мујо, надалеку ти си. 0437    Жарко сунце, поспусти се ниже, 0438    брате Мујо, примакни се ближе, 0439    да ти видиш твога побратима, 0440    којом ће ти смрти издахнути 0441    ја од силна Гавран-капетана. 0442    Ни од сабље ни од ножа, Мујо, 0443    нег објешен пред бијелом црквом.” 0444    То ј’ Гаврану врло мучно било, 0445    до њег добра вранца дотјерао 0446    и руком га уз образ удрио. 0447    Како га је лахко ударио, 0448    образну му кожу прокинуо 0449    и црну му крвцу натјерао. 0450    Онда њему Вилић говорио: 0451    „Ој Гавране, силан капетане, 0452    није таки ударац јунаку, 0453    него љуби на танку чардаку. 0454    Притрпи се, силан капетане, 0455    док сијдемо цркви у лужину. 0456    ниј лужина никад без дружине, 0457    јал’ брез вука, јали брез ајдука.” 0458    Кад се Мујо тога нагледао, 0459    до по јеле на ногама сајде, 0460    од по јеле на земљу скочио, 0461    за омору јелу запануо, 0462    уз јелу је плећа прислонуо, 0463    живо њему срце поиграје, 0464    на прсима токе позвекују, 0465    све их Тале руком притискује: 0466    „Стани, Мујо, женска плетеницо, 0467    што си ми се тако препануо?” 0468    Вели њему кладушки срдаре: 0469    „Пројди ме се, побратиме Тале, 0470    да ти видиш шта од побре раде!” 0471    То изрече, посједе Ђогата 0472    и завика грлом громовито: 0473    „За мном, браћо, млади Крајишници, 0474    да ја видим уз поље зелено 0475    ко је боље још коња хранио!” 0476    Тад дружина коње појахала 0477    и зеленим лугом полећела 0478    и до бјеле цркве долећела, 0479    док ји млади сретоше солдати, 0480    сретоше се, па се ударише. 0481    Раде викну кладушког срдара: 0482    „Удри, Мујо, усахла ти рука, 0483    док нам није побро погинуо!” 0484    Обојица цркве промашили, 0485    а виш цркве побру налазили, 0486    а крај њега Ружицу дјевојку, 0487    дријеши му пребијеле руке, 0488    дријеши ји, одријешит не може. 0489    Раде скочи с врана од мејдана, 0490    те је побри одрјешио руке. 0491    Туд налети банова катана 0492    на алату коњу од мејдана. 0493    Дочека га и посјече Мујо. 0494    Тог су коња побри поклонили 0495    и сабљу му катанску додали, 0496    па му викну ускок Раде мали: 0497    „Удри, побро, што год боље мореш!” 0498    Мили боже, немила састанка 0499    код бијеле цркве намастира: 0500    грми, сива и крв се пролива, 0501    нагони се један на другога. 0502    Ни брат брата познати не може, 0503    камол Турчин задарског солдата. 0504    Турци вичу: „Илла” и „Алија” 0505    а солдати: „Језус и Марија.” 0506    Долина се крви напојила, 0507    а брегови тјелом од јунака. 0508    Џењак био све до ићиндије, 0509    џењак био па се разметнуо: 0510    било јада на обадва краја. 0511    Оде Мујо друштво сакупљати: 0512    триста му је друга погинуло, 0513    пет стотина рана допануло. 0514    Јадан Тале Ружу уфатио, 0515    па је носи собом на Кулашу. 0516    Ал’ јим нејма Вилић Усеина. 0517    Тада Алил одјаха Малина, 0518    а по пољу мртве привртао, 0519    ал’ не најде леша побратима. 0520    Мало врјеме, за дуго не било, 0521    кад ето ти Вилић Усеина 0522    и он води Гавран-капетана 0523    свезаније руку наопако, 0524    доведе га цркви манастиру. 0525    Тад завика од Орашца Тале: 0526    „Дај ми, побро, Гавран-капетана!” 0527    Пита њега Вилић Усеине: 0528    „Шта ш’ од њега, побратиме Тале?” 0529    „Хоћу њега, побро, објесити.” 0530    „Не дам, побро, од Орашца Тале. 0531    Кад смо, Тале, ми на Јади били 0532    те на оној приросној пољани, 0533    мого ме је Гавран погубити, 0534    стога ћу му живот поклонити.” 0535    Па Гаврану Вилић говорио: 0536    „Знаш, Гавране, силан капетане, 0537    да си јунак, карара ти нејма. 0538    Девет си ми браће погубио, 0539    и мене си силом уфатио, 0540    па и ја сам тебе уфатио, 0541    онде гдје смо нас два мејдан дијелили. 0542    Данас тебе погубити нећу 0543    жива ћу те Задру опремити.” 0544    Па му онда одријеши руке, 0545    пушћа њега Задру бијеломе. 0546    Тад с’ заврати Гавран-капетане, 0547    руке шире па с’ у лице љубе. 0548    Туде су се они побратили. 0549    Тад отиђе Гавран-капетане, 0550    тада оде Задру бијеломе. 0551    Онда Мујо чету покренуо 0552    и Јадику на вис излазио. 0553    Одведоше Ружицу дјевојку 0554    и одоше на Кладушу равну.